Матеја Ненадовић

Одма нам дође кнез Јанко из Конске за смедеревску, Ђурица из Ресаве за Ћупријску, Вукашин из Сабанте за јагодинску, Јован Протић за пожаревачку. Сваки је донео како се заклео, и од скупштине полномошчије... Чуше околни људи за синод и навалише као на светињу, тужити се и питати које зашто. Особито калуђери са старим дипломама, да им потврдимо. Друге смо људе задовољавали како смо умели, калуђере пак одбијали смо: да није синод јоште потпунио се, а и то требаће чекати да буде, и да скупштина привилегије потврди, итд.

Трећи дан спремимо се и опростимо са пустињом вољавачком и пођемо за у Боговађу. Ударимо на Тополу, гди нас је лепо угостио; ми захвалимо господару, дођемо у монастир Боговађу. Калуђери нас лепо приме. Поделимо собе и квартире; определимо најлепшу игуманову собу за заседаније.

Зато треба нашим калуђерима благодарити, што су нам монастире сачували, где се наше свештенство учило, и нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокчили као у Босни.

Мене је много пута владика питао и кушао: шта су нам Руси рекли у Петробургу. — Ја сам то казивао: да Руси ништа друго нису рекли, но толико советовали да ми сами за себе пошљемо кнезове у Цариград и молимо Порту, да нам пошље доброга везира, и да нас од Гушанца и зулума ослободи, као што смо и послали проту Алексу [Лазаревића] из Шопића, Стевана Живковића и Чардаклију Петра 1. маја 1805. лето. А и г. Вук [Караџић] пише у својој „Даници” да је владика у Смедереву у синоду био, но то није погодио: био би, ал да није владика Леонтије у почетку код Карађорђа и код народа укварио, и не хтео остати међу народом (као наш свети Антим ваљевски, ако је и био Грк). — Кад је Божа умро [25. марта 1807.], његов млађи брат Михаило Грујевић стане за секретара у синоду.

Кад је мене Карађорђе по делу народњем послао у Беч, ја се упознам са Стефаном Живковићем (који је превео на српски Телемака). Позовем га да дође са мном у Србију. Стефан каже: „Имам само, вели, јоште по године да учим и да свршим науке, и диплому добијем, пак ћу прећи”. — Ја му кажем: „Прођи се, брате, врага и диплома и више учења; нама је нужда и невоља за учене људе, и то што си научио нама ће бити засад доста, а дипломе може бити да ћеш са сабљом у руци добити, како је код нас”. И он послуша и пређе. То је други родољуб за Божом.— —

Ја пређем на Купинову. Чујем да је Верховни Вожд у манастиру Фенеку. Отиђем њему, где су били и свети краљ студенички и сви калуђери. На вечери напи један од калуђера: „У здравље Верховнога Вожда господара Ђорђа Петровића, коменданта серпскаго!” — а он сирома бризну плакати и сузама лице му се обли. Дај ми сад онога јунака и иноверца, кога се ништа не каса као нас, да се држи и не заплаче, ако има и камено срце. Сва се вечера у плачевно позорије обрати. Ту је г. Јевтимије [Ивановић], ондашњи прота земунски био самовидец, који би може бити и боље казао. Одемо у собу гди се кафа пије. Студенички архимандрит Мелентије [Никшић], стари Василије [Радосављевић] и Самуил. Сирома Верховни Вожд, све једнако јецајући и држећи руку на очима, на столици седи. Ја управ да кажем од плача једва сам проговарао за утешити Вожда, и рекнем му: „Господару, није фајде плакати, но узми пасош, иди у Брисел гди се чује Александер, и кажи му: „Ја сам Черни Георгије Петровић, који сам подигао мој народ, да га од турскога зулума избавим, и десет година држао се; а сад дође 20 Турака на једнога Србина и освојише нас. Зато дошао сам, каштигујте како хоћете мене, а избавите народ мој”. — Рече му прота земунски: „Господару, тај совет врло је добар. Ни други ти лепши дати не може”. — А Вожд: „Тако је, којекуда; искао сам пак ми не даду Немци пасоша”.

При паденију Србије 1813. године 23. септемвра месеца, Никола Мариновић, Земунац, бивши добар познаник, а можно да и ортак покојнога Милана Обреновића, поручи да војвода Милош Обреновић, што пређе може, на кленачки према Шапцу чардак дође: „Имам му нешто важно казати”. Војвода Милош, не хотев сам ићи, зовне и мене; пређемо оба, гди запита Мариновић: „Како сте с Турцима?” Кажемо: да се са шњима бијемо и да и се не бојимо, а скоро ће и зима два зла раставити. А Мариновић кроз плач: „А јадно вам ваше бијење и небојање! А гди вам је Черни Георгије?” Кажемо: да је доле на Морави пред оном турском ордијом. Мариновић каже: „Није истина, но ено га побегао у Земун, а Београд пуст остао, Турци дошли у Смедерево и к Београду спјеше” и проче. Кад се добро известимо и о истини уверимо, вратимо се натраг на баир у наше шанчеве, кажемо самим војводама, и договорно одредимо војводу Милоша Обреновића и буљубашу Петра [Јокића] Тополца, да узму све коњике који се онде находе и да трче мензилски ону ноћ и београдски град уфате, ако пређе Турци уграбили не буду, и како град уфате, да нам даду знак, да и ми сву војску и лаке топове довеземо преко Добраве, к ваљевској нахији, а да остане Луко са Шапчанима и Чупић Стојан са Мачванима према Турцима, где и сад стоје, нека шабачки град чувају, и нека се Турци око тврдог Шапца забављају

или, ако смеду, на Врачар покрај Саве иду, кад је наш Београд, а ми им у народ не дамо.

Мало затим дође Андрија Милошевић из Кутишице и посведочи, да је Черни Георгије доиста побегао у Немачку; да је Јаков Ненадовић у Совету напунио два бурета најважнији̓ писама, и на Забрежје, да се у Цесарију претуре, уместо ракије, послао; и да је њему — Андрији — заповедио, те Совет запалио, да не би Турци важна још писма затекли; и да су Турци на београдску нахију наступили, и да већ пале. То сва војска веће дознаде, и као громом поражена оно вече сва побеже низ Саву. Овим начином останемо ја и капетан Јовица Милутиновић, садањи член суда ваљевског, у нашем шанцу са 18 момака, пунећи велики топ и на Турке бацајући, да би наша војска и топови даље измакли; и Турци ћуте.

Премда су млоги Турци једанпут долазили на Кличевац, и цели дан тукли се, где су мога оца били од шанца одвојили са числом војске, и са Турцима се помешали; ту мал̓ није погинуо, док није Кљуновић капетан из шанца индат послао, и онако међу помешане Србе и Турке опалио топовима и тако растави Србе и Турке, где је погинуо турски знатни поглавица и војсковођа Зеин Усеин-ага и млого Турака. Од наши̓ погине из Котешице храбри Марко Кара и више од српског фрајкора. Речени Марко убије Зеина, пак баци шоцу а узме Зеинову шешану, но од шешане не имајући фишека да напуни но празном се кијачки бранио, и сав кундак о Турке испребијо, док млого Турака салете и из пушака убију га. Зато би требало свакога нашега војника советовати, да у боју никада своје оружје, макар непријатељско и боље било, не мења, јербо сваки човек своме оружију ћуд зна, и од њега фишеке умерене има, и у њега се најбоље поуздати може. И за то одличије мој отац одма је ванжирао обрлајтнантом.

Овај који ми је кесицу узео био је именом Новица из Гараша, и он је после у Карађорђево време подигао ребелију на Карађорђа. Наћи ћете у мојим писмама које је године и месеца било, ја сам заборавио. За Новицу и његово друштво против Карађорђа има се доста писати — а и за друге бунтовнике који су и кад на сирома Карађорђа бунили.)

Овај арамбаша Јован Врбица, после за Карађорђева рата, имао је добар дар и све је рањене момке у Врбици и по војсци видао и танета из момака вадио; и ја кад сам одлазио у Тополу, многи пут сам му кад на конак кад на ручак долазио, и врло је поштен човек био; и о прошлости смо један другом приповедали.)

Вратимо се пут к Ваљеву, и у сунчево рођење дођемо на коцељевачку ћуприју, ту се с Јовицом опростимо и исплачемо један другом, аки последње целованије одамо. Јовица оде својој кући, а ја са оно момчади на Забрежје, гди се народ у Цесарију превози: куда је и војвода Милош Обреновић на дан пређе био дошао с војводом Јефремом Ненадовићем (а није, као што Милутиновић каже, са својим Димитријем), и не нашавши своје фамилије, по коју је јоште пређе са Шапца послао свога Димитрија, да је доведе, нашавши Јакова Ненадовића у Забрежју, а не у Немачкој, и свога синовца Ристу, сина Миланова, кога је Јаков са собом из Београда и извео, Милош преда на аманет Јакову и сабљу Миланову и Ристу; кога је неће Јаков у Русију одвео. А Милош узме гуњ од Дамјана Марковића из Бранковине, и оде у Брусницу тражити своју жену и децу. Ја кад сам после Милоша дошао увече, нађем Јакова у Забрежју и почнем га укоравати зашто нам пређе не казаше да ће бегати, да заједно сви бежимо, или да сиротињу Турцима предајемо, како ми је босански везир [Али-паша] Деренделија бурунтију и Хаџи-бег своје писмо у логор наш у Липолист послали и понуђавали: да народ предамо на царски образ, да се не роби и не пропада, јербо је тако закључио султански девлет и росијски цар. Јаков се мени изговара и заклиње: да и он ништа знао није да ћемо овако бегати. Ја ноћим у забрешком шанцу и оставим капетана Милована Зујаловића из Тулара с препоруком, да он туне командира и дошавши народ у Цесарију превози, а да ћу ја ићи пред Турке, и кад видим да они иду низа Саву, ја ћу му хабер послати, ко се не буде могао преко Саве превести, да бега у шуме. И отиђем уза Саву. У Грабовцу ноћим, пораним; дођем у Орашац, одакле из планине видим, гди Турци из Дрена терају говеда и прочу стоку к Сави, на ушћу у Саву реке Вукодражи. Вратим се на велики друм, и кога сретнем да на Саву с фамилијом и колима иде, кажем: да се врати натраг, и кога сретне нека враћа и нека бегају натраг у велике планине, јербо су Турци, једни од Београда а други од Шапца, Саву у̓ватили и од Цесарије пут пресекли, и који пође упашће у Турке. Пошљем хабер капетану Миловану и Ђорђу Крстивојевићу, да су Турци на конаку на Ушћу и да ће данас или сутра на Забрежје, а од Београда и сами виде димове, докле су Турци дошли.