Miomir Petrović

Arsenije je, u sobici u kojoj nije bilo vazduha, čitao uz pratnju tog zvuka, iščitavajući glasno poneki pasus na italijanskom, i ponekad bi pustio suzu, ni zbog čega, prosto zato što su svi ljudi imali neki otvor kroz koji je ulazila tajanstvenost.

Mimoilazio se sa ljudima koji su bili zagledani u svoje male aktivnosti, zajapureni od rane vreline, zaneseni nad vreće s voćem i povrćem, mimoilazio se sa bulama u grimiznim zarovima i kožnim papučama.

što se nikada nije utvrdilo poreklo bolesti od koje je Kosta oboleo stajalo je na početku, dok je na koncu stajala druga nepoznanica: od čega je to pa ozdravio?

Jer sinovi bogataša se kao po pravilu dele na alave, gladne, proždrljive i na one daleko mnogobrojnije: snene, melanholične i u seb

Beogradu, stotinama kilometara daleko od Raguze i Mostara, Pelješca i Ribaća, odvijao se neki novi život Ribićevića, zauvek zasenčen sinovljevom pogibijom ali – k

Kostin radni prostor ponajpre nekakva kvazimetafizička laboratorija zaludnog, bogatog i suštinski neradnog sina, a ne kakav važan proizvodni pogon.

Bilo je, dakle, potrebno pronaći pravu metodologiju kako bi se na pravi način predvideo uticaj vremenskih protoka iz paralelnih hodnika na ovaj koji smo osećali kao jedini i ekskluzivan. Ili mesto ukrštanja, ukoliko ga je bilo. Ukoliko bi se do takvog metoda došlo, mogla bi se pretpostaviti budućnost. Pojedinaca i čitavih društava.

Ulice cara Nikolaja II

Tako je Kosta postao neka vrsta jugoslovenskog Nostradamusa a njegov novi astronomarijum tajno političko oružje Karađorđevića. A poznato je da je u politici vreme vrednije nego što su to mnogobrojne sinhronizovane tenkovske divizije u ratu.

Svaki je čovek nosilac lavirinta u čije sve kutke nikada nije uspeo da zaviri, neke namerno nije želeo da poseti a čuo je huk vetra kroz taj deo mračnih hodnika svoje duše.