Dž.M. Kuci

Sloboda je reč kao i svaka druga. Ona je dašak pare, sedam slova na tablici. Ona je samo ime koje dajemo svojoj žudnji, toj što je pominješ, žudnji da budemo slobodni. Nas zanima žudnja, ne ime. Ako rečima ne možemo iskazati šta je jabuka, niko nam ne brani da tu jabuku pojedemo.

Ali one koje smo povredili obično i zamrzimo, pa ne želimo da ih naše oči ikad više vide.

Da bi zemaljski poslovi cvetali, Proviđenje nekad mora biti budno a nekad spavati, isto kao i niža stvorenja

Sejaće oni koji dođu posle nas i budu toliko dalekovidi da ponesu seme. Ja samo krčim tlo za njih. Krčenje tla i slaganje kamenja nije bogzna šta, ali bolje je nego da čovek sedi zaludan.

Zakoni se donose iz jednog jedinog razloga’, reče on, ’da nas zauzdaju kad nam želje postanu neumerene. Dokle god su nam želje umerene, nemamo potrebe za zakonima.’

Zapisivanjem se gubi nešto od života što se mora nadoknaditi umetnošću

šta mislite, je li to tajno značenje reči priča: mesto gde odlažemo uspomene da nam ih neko pričuva?)

sebi ponavljam kako s Petkom razgovaram da bih ga obrazovanjem izvukla iz mraka i tišine.

Bez žudnje, kako sačiniti priču?

kažu ljudi uzalud da je umetnost vradžbina. Tu pisac sam ništa ne može: mora čekati na milost prosvetljenja