Federika Bosko

Uostalom, kao što sam već rekla, Kejt se nikada nije razumela u muškarce.

Ali ko se, u suštini, razume u njih? Ispada da sve žene u njima zapravo traže svog oca.

Zavladala je beskonačno duga, nesnosna tišina, ispunjena napetošću. Kao kad čekaš da te tresne toljaga, ali to nikako da se desi, pa čekaš zgrčen, spreman da odbiješ udarac, ali ne znaš ni kada će, niti odakle će stići.

Samo znaš da će stići i da će biti veoma bolan.

Nije isto kad smo zaljubljeni sa dvadeset godina i posle četrdesete: naša svest o tome je drugačija.

Sa dvadeset godina misliš da ćeš umreti bez njega, sa četrdeset znaš da se to neće desiti, da ćeš nastaviti da živiš i sa slomljenim i izranjavljenim srcem.

Evo u čemu je dobra strana pisanja: možeš iznova da sagledaš stvarnost tako da ona postane manje bolna i možeš da smestiš negde komadiće koji ne pronalaze svoje mesto.

Teško je i zamisliti da na svetu postoje dve osobe koje su tako različite kao ja i Kejt.

Nisam bila pričljiva, niti ljubopitljiva, ali je Kejt, srećom, pričala kao navijena, pa bi mi, kada bi došla njena stanica i kada bi sišla, zujalo u ušima zbog iznenadne tišine.

U mom svetu punom oštrih ivica ona je bila prijatna vatirana postava.

Ne znam šta nas je zbližilo.

Bolje rečeno, nikada nisam razumela šta je nju približilo meni, ali verujem da nikad nije postavila sebi to pitanje: Kejt je bila poput crne, koja se slaže sa svim bojama.

Ona je bila sve ono što ja nikad neću biti; ona je u mom običnom i nezanimljivom životu bila zrak sunca koji se probija kroz roletne.

treba nikad da se plašiš i osećaš drugačije od ostalih.“