Alan Vots

obrnutim zakonom“. Kad pokušavaš da ostaneš na površini vode, potoneš; kad pokušaš da potoneš, plutaš. Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Nije li onda neobična nedoslednost i neprirodan paradoks što se „Ja“ opire promeni u „ja“ i u okolnom univerzumu? Jer promena nije samo razorna sila. Svaki oblik je zapravo obrazac pokreta, a svako živo biće je kao reka, koja, kad ne bi tekla, ne bi nikad mogla ni da se ulije. Život i smrt nisu dve suprotstavljene sile; to su jednostavno dva načina gledanja na istu silu, jer promena je koliko graditelj toliko i rušitelj. Ljudsko telo živi jer je ono skup pokreta, kruženja, disanja i varenja. Opiranje promeni, pokušaji držanja za život, isto je što i zadržavanje daha: ako istrajete, ubijete se.

Onda, biti svestan znači biti svestan misli, osećanja, osećaja, želja i svih drugih oblika iskustva. Nikad, u bilo koje vreme, niste svesni ničega što nije iskustvo, misao ili osećanje, već osoba koja doživljava to iskustvo, misli ili oseća. Ako je tako, šta nas navodi na pomisao da takvo nešto postoji?