Momčilo Đorgović

Društvenim talogom vođe radikala su lako manipulisale, otvarale im vrata legalnog uspeha, „prali“ su ih kroz institucije i postavljali ih na položaje za koje ni lično ni stručno nisu bili sposobni, niti bi ih ikada u normalnim okolnostima dosegli. A odbacivali su sve one koji su tražili poštovanje zakona i civilizovani život bez korupcije. Preduzimljivi ljudi su onemogućavani na svaki način, sumnjičeni su, diskvalifikovani, pretvarali su ih u „pačavre“ organizovanom kampanjom tračevima po svojim tabloidima

Što su čitaoci nepismeniji, novine su tiražnije

U suštini prevara sa „pravima naroda“, jer to nisu prava za celi narod, već za „društveni talog samoprozvanih „narodnih predstavnika“ iz kojih se stvara radikalna stranačka klika koja profesionalno vodi borbu protivu oblikovanih moći kulture te masu stavlja pod starateljstvo izbornim pravom, slobodom štampe i terorom. Vođe sa revolverskim novinarstvom objavljuju svakog dana preko svojih piskarala šta je „istina“, oni se pretvaraju u profesionalne političare, oslobodioce i revolucionare, koji „planski uzgajaju zavist i pohlepu za tuđim vlasništvom“.

Što su konzumenti nepismeniji, to su novine uspešnije, njima nepismeni više veruju.

Kao sa švedskog stola, u poslednjih trideset godina za autentični identitet se čas uzimao period između dva rata, čas period od 1903. do 1914, čas srednji vek.

Kultura je nežna biljka koja se mora pažljivo odgajati. Otmenome nije suprotnost siromaštvo, već prostakluk. Pobunu masa i radikalnih stranaka, po njemu, pokreće osveta i mržnja prema otmenom svetu, neutaživa žeđ za novcem bez rada i prava bez obaveza. Rulje su sastavljene od neradnika, pustolova i špekulanata, zločinaca i prostitutki, od zgubidana, propalica svake vrste i slaboumnih, a među njima ima i „tužnih sanjara koji snuju nekakve apstraktne ideale“. Njihova sloboda je sloboda od svih spona kulture, od svih formi i od svih onih ljudi „čiji način života oni u svom tupom besu smatraju nadmoćnim“.

Agitatori grme, pozivaju se na „narod“, prete „narodom“ u ime rulje koja se zapravo pobunila protiv cele zajednice. Zato jedan siromašan narod, smatra Špengler, ne može imati velike političke uspehe, i ako siromaštvo smatra vrlinom, a bogatstvo grehom, onda ga i ne zaslužuje.

U Radikalnu stranku su ušli mladi ambiciozni ljudi koji istrebljuju druge stranke i sve druge označavaju kao neprijatelje naroda koje plaćaju „tuđinci“, pre svega i jedino „Germani“. Beskarakternost i besprincipijelnost poput epidemije su zahvatile celo društvo

Da bi se država što efikasnije zloupotrebila, optužuje Skerlić, radikali naimenuju na državne funkcije nestručne i neobrazovane, a za poslanike se biraju čuvari šuma, uglavnom nepismeni, koji ne mogu ni da shvate o čemu se u skupštini debatuje. Nema boljeg načina da se država sruši, upozoravao je Skerlić

Danilo Mandić, sociolog, je u knjizi „Gangsteri i drugi državnici“ zaključio – „kada mafija instrumentalizuje državu, to se zove „korupcija“, ali kada država instrumentalizuje mafiju to se zove „patriotizam“