Domeniko Starnone

brzo sam shvatio da moja žena ne doživljava moje odsustvo kao nužnost vezanu za promovisanje knjige, već kao lukavo izbegavanje porodičnih obaveza.

Posvađali smo se pred drugima kao da smo sami, i danas mislim da smo zaista i bili, toliko smo bili zaokupljeni jedno drugim i u dobru i u zlu. Tamo jesu bili naši poznanici, i devojka iz Arla, ali su oni bili nebitne figure, bilo je važno to što smo se stalno voleli i gurali jedno drugo od sebe. Kao da smo se neobuzdano dopadali jedno drugom samo zato da bismo mogli da utvrdimo kako se mrzimo. Ili obrnuto.

Osetio sam da, začudo, prijateljstvo nije prestalo kad je prestala ljubav, bar ono prijateljstvo koje se hrani nekadašnjom fizičkom bliskošću i koje nam ponekad omogućava da se, bez nelagode, poveravamo jedno drugom do kraja života.

Šta da vam kažem? U početku sam čeznuo za momačkim životom, ali pošto mi je bilo lepo sve ono što je bilo lepo mojoj ženi, i meni je ubrzo način na koji je ona provodila slobodno vreme postao lep.

Mogao sam da predajem, učim, govorim u javnosti o svojim knjigama, sarađujem sa časopisima i dnevnim listovima, nisam morao da se plašim kako ću iz nehata prouzrokovati ili produbiti rane u porodičnom organizmu upravo u trenutku kada sam se trudio da se javna slika o meni učvrsti i postane neranjiva.

Ne znam šta da vam kažem, o ljubavi se toliko govori, ali mislim da ja nisam često koristio tu reč, štaviše, imam utisak da je nikad nisam upotrebio, iako sam voleo, naravno da sam voleo, voleo sam toliko da sam gubio glavu i svest.

Ljubav, onakva kakvu sam ja upoznao, jeste, naime, lava sirovog života koja sagoreva tanani život, erupcija koja briše moć razumevanja i saosećajnost, razum i razloge, geografiju i istoriju, zdravlje i bolest, bogatstvo i siromaštvo, izuzetak i pravilo. Ostaje samo nemir koji stiska i pritiska, opsesija za koju nema leka: gde je ona, gde nije, šta misli, šta radi, šta je rekla, kakav je pravi smisao one rečenice, šta mi prećutkuje i da li joj je bilo lepo kao što je meni bilo lepo i da li joj je i dalje lepo sada kada sam daleko ili je moje odsustvo iznuruje onako kako njeno iznuruje mene, satirući me, izvlačeći iz mene svu energiju koju mi daje upravo njeno prisustvo, šta sam ja bez nje, pokvaren sat na uglu prometne ulice, ah, ali njen glas, ah, da sam pored nje, kada bi se skratile, poništile razdaljine, kada bi se izbrisali kilometri, metri, centimetri, milimetri, pa da se stopim, pomešam s njom, prestanem da budem ja, štaviše, već mi se čini da nikad nisam ni postojao osim u njoj, u njenom zadovoljstvu, i ponosan sam zbog toga, to me raduje, i tišti, i rastužuje, i ponovo raspaljuje, uzbuđuje, ah, koliko je volim, želim samo da njoj bude dobro, uvek, šta god da se desi, makar i pobegla, makar volela druge, makar me ponižavala, makar me lišila svega, pa čak i sposobnosti da je volim.

Tamo jesu bili naši poznanici, i devojka iz Arla, ali su oni bili nebitne figure, bilo je važno to što smo se stalno voleli i gurali jedno drugo od sebe.

Ali onda su prošli dani, nedelje, nagomilali su se meseci besciljnog lutanja i osećaj olakšanja je oslabio, počela je da mi nedostaje. Bolje rečeno, primetio sam da je prostor koji je ona osmislila u garsonjeri u kojoj smo živeli, ili onaj pored mene na ulici, u bioskopu, svuda, prazan, siv

ne govori se sve što se poželi.“