Peter Handke

Nikada se nisu razišli jer nikada nisu istinski ni bili zajedno.

„Žensko rumenilo“, čak i u radosti, jer se te radosti trebalo stideti; u tuzi ne bledite, nego pocrvenite i, umesto da vam grunu suze, obliva vas znoj.

Osećali ste se slobodni – ali to niste mogli da ispoljite.

U svojoj bespomoćnosti držala se uspravno, i postala je pritom viša od sebe same. Postala je povredljiva i prikrivala je to strašljivim, prenapregnutim dostojanstvom iz kojeg se pri najmanjoj uvredi odmah panično javljalo bespomoćno lice. Bilo je sasvim lako poniziti je.

Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati. Već tada je govorila „u ono moje vreme“, mada joj je bilo jedva trideset godina. Do tog vremena nije ništa „prihvatala“, sada su životni uslovi postali tako bedni da se prvi put morala urazumiti. Postala je razborita mada ništa nije razumevala.

Postala je neutralno biće, otuđivala se u svakodnevnim tričarijama.

Retko bez želja i na neki način srećni, najčešće: bez želja i pomalo nesrećni.

Ali nije li, ionako, svako izražavanje rečima, čak i onoga što se uistinu dogodilo, manje ili više fiktivno? Manje, ukoliko se zadovoljimo samo saopštavanjem; više, ukoliko pokušamo da se što preciznije izrazimo. I što više izmišljamo, to će pre, možda, priča postati i nekom drugom zanimljiva, jer mi pre možemo da se poistovetimo sa nečim što je uobličeno rečima nego sa prosto saopštenom činjenicom, zar ne? – Da li otuda potreba za poezijom? „Zadihanost na rečnoj obali“, tako se na jednom mestu izražava Tomas Bernhard.)

majke, klasno deprivilegovane, samohrane, preudavane,

jer mi pre možemo da se poistovetimo sa nečim što je uobličeno rečima nego sa prosto saopštenom činjenicom, zar ne?