Peter Handke

Nikada se nisu razišli jer nikada nisu istinski ni bili zajedno.

Retko bez želja i na neki način srećni, najčešće: bez želja i pomalo nesrećni.

Ali nije li, ionako, svako izražavanje rečima, čak i onoga što se uistinu dogodilo, manje ili više fiktivno? Manje, ukoliko se zadovoljimo samo saopštavanjem; više, ukoliko pokušamo da se što preciznije izrazimo. I što više izmišljamo, to će pre, možda, priča postati i nekom drugom zanimljiva, jer mi pre možemo da se poistovetimo sa nečim što je uobličeno rečima nego sa prosto saopštenom činjenicom, zar ne? – Da li otuda potreba za poezijom? „Zadihanost na rečnoj obali“, tako se na jednom mestu izražava Tomas Bernhard.)

majke, klasno deprivilegovane, samohrane, preudavane,

jer mi pre možemo da se poistovetimo sa nečim što je uobličeno rečima nego sa prosto saopštenom činjenicom, zar ne?

U svojoj bespomoćnosti držala se uspravno, i postala je pritom viša od sebe same.

sve lično se gubilo u tipičnom.

Prijateljstvo je u takvom životnom obliku, svedenom velikim delom na vođenje domaćinstva i obično sastavljanje kraja s krajem, u najboljem slučaju značilo da si sa drugim prisan, ali ne i da imaš poverenja u njega.

Prevareni za sopstvenu prošlost i sopstvena osećanja,

ono na šta ste po zakonu imali pravo morali ste stalno iznova tako tačno dokazivati da ste ga, kad je konačno odobreno, primali zahvalno, kao dokaz milosti.