Momir Bulatović

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

Бројеви не показују стварну вриједност неке компаније или њеног производа, него шпекулативну добит које се може очекивати на берзи. Када, на примјер, акције Гаспрома изгубе десет одсто вриједности, то не значи да је највећа свјетска корпорација изгубила десет одсто своје имовине. Ради се о томе да су (пре)продавци оног мањег дијела његових акција којима се тргује на берзама, на основу клађења о кретању цијена, једни од других преотели новац, који није Гаспромов и нема никакве везе са њим.

„Ко год контролише обим новца апсолутни је господар цјелокупне индустрије и трговине… и кад схватиш да се цијели систем лако контролише од стране неколико људи на врху, нико неће морати да ти каже како настају инфлација или депресија.“

Џејмс А. Гарфилд (Јаmеs А. Garfield, 1831–1881)

убијени предсједник САД