Momir Bulatović

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

Скромни раст свјетског БДП-а остварен је уз драстично смањење броја радника.

Огроман је јаз између оних који живе од свога капитала и оних који опстају својим радом. Први су могли да буду срећни јер су њихови приходи расли и омогућавали им лагодност без икаквог ангажовања. Други, они који су власници само свог рада, бивали су све мање плаћени и под пријетњом да неће сачувати радна мјеста. Ефикасност капитала расте на основу два фактора.

Болестан човјек има само једну жељу – да оздрави, а већина здравих желе двије ствари – ЉУБАВ и НОВАЦ.

У економском смислу не постоји суштинска разлика између банкара и лихвара (зеленаша). И једни и други остварују зараду позајмљујући новац и наплаћујући интерес (камате) на дата средства. Међутим, зеленаши су стављени ван закона, док банкари послују у условима које регулишу извршне власти (владе) и раде са грађанима који су дисциплиновани судским системом.

Модерни банкарски систем настао је 1694. године, када је краљевим указом формирана Банка Енглеске. Одлуком највише власти њој је одобрен фракцијски однос од два према један. Поједностављено, дозвољено јој је да одобри дупло више кредита у односу на депонована средства. Фракцијски (разломљени) однос у банкарству отада подразумијева да новац којим банка располаже чувајући туђа средства представља основу за њене кредитне активности. Данас се користи израз „обавезне резерве“ за резерве које банка мора да има у ликвидности (готовини) како би испунила захтјеве сигурности исплате депонованих средстава. Од почетног скромног односа 2 : 1, он је растао на 9 : 1, да би достигао омјер 100 : 1. По међународним конвенцијама, препоручује се да стопа резерви буде осам одсто, али је она претежно на нивоу три до четири одсто депозита

Задуживање има своју цијену, а она се зове – камата. У првих пет година након избијања кризе, америчка влада је само на име камата платила преко два трилиона долара, дакле преко четиристо милијарди годишње, својим повјериоцима. Кина је, што је одавно познато, највећи купац америчких обвезница, путем којих министарство финансија пуни амерички буџет и фондове.

У складу са максимом да је „најважнији бизнис за амерички народ – бизнис“, предсједник Трамп је пробудио наду милионима својих сународника да ће се обогатити и тиме је аутоматски поразио све своје противнике.

„Новац је нова форма ропства и разликује се од старе по чињеници да није лично – нема личних веза између господара и роба“.

Лав Николајевич Толстој
(Лев Николаевич Толстой, 1828–1910)

„Ко год контролише обим новца апсолутни је господар цјелокупне индустрије и трговине… и кад схватиш да се цијели систем лако контролише од стране неколико људи на врху, нико неће морати да ти каже како настају инфлација или депресија.“

Џејмс А. Гарфилд (Јаmеs А. Garfield, 1831–1881)

убијени предсједник САД

Сигурност банкарских депозита је основа савременог банкарског система. Њу гарантује и држава знајући колико је немогућ захтјев свих депонената за повлачењем новца. Ово је правило успостављено, разрађено и примјењивано од 1930. године и времена Велике депресије, све до „случаја Кипар“.