Sanja Bošnjak

Nije mogao da zamisli da se budi pored iste osobe svakog dana, znajući da taj početak znači i neku vrstu kraja.

Grešiš u vezi sa ljubavlju. Misliš da mora da ima budućnost da bi nešto značila, ali nije tako. To je jedino što ne mora ništa da postane. Važna je samo dok postoji. Ovde. Sada. Ljubav ne zahteva budućnost.

Politika je uništila ovu zemlju”, rekla je. Bila je u pravu. Političari obe strane su uništili zemlju

su pustili pre nje. Sedele su u redu na dugačkoj klupi podeljenoj po sredini. S druge strane klupe, iza guste žičane pregrade

Olakšanje što to čuje videlo mu se u očima.

Ko želi da spase dušu, izgubiće je

obrnutim zakonom“. Kad pokušavaš da ostaneš na površini vode, potoneš; kad pokušaš da potoneš, plutaš. Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Napredak je bio varka, rekao je, a sanjarenje o sutrašnjici bio je čist eskapizam od bola kojeg se plašimo danas.

Bila je godina 1951. i upravo je izgubio svoje zvanje episkopalnog sveštenika, a istovremeno se razveo od svoje mlade žene. Sledio je dugotrajnu opčinjenost zen-budizmom, te je proveo svoje bogoslovske godine u pokušajima da spoji istočnjački i zapadnjački misticizam

li moguće da je ljudski život samo kratak treptaj u vremenu, pun haosa i bola, između mraka koji prethodi rođenju i mraka koji sledi posle smrti