Dejan Aleksić

Oholost ojača kad poverujemo da smo krhku kulu svog ljudskog dostojanstva podigli na sigurnom tlu i da su zemljotresi negde na drugom kraju sveta. U dane smeha i slave penjemo se u njene vrhove da gledamo pozlaćeni horizont.

kod svih novopečenih bogataša izniklih iz mulja našeg doba primetna ista stvar: nemaju umeća da se prirodno vladaju pod teretom tog bogatstva. Nose ga kao izraslinu, kao grbu od šećera, kriveći šiju u nastojanju da je propisno oližu.

Signal iz arhetipskih dubina gluposti ovde je oduvek lako nalazio prijemnike.

Skriveno u nama, postoji obilje malih uspavanih ludila koja ne moraju nikada da se probude. Ali ponekad, naizgled bezrazložno, neko od njih se brecne, izbije iznutra, kao svrab ili grč, i ne možeš da mu se odupreš.

Odrastanje u kulturi straha i neizvesnosti učinilo me je otpornom na zebnju pred autoritetom

Narod je dolazio da se naoruža utehom i otupelošću. Utehom, da bi mogao da živi, a otupelošću – da ne

misli o životu sklepanom na temeljima utehe

Prestupništva lako postaju oruđe za sticanje simpatija u periodu sazrevanja, kada smo spremni na sve zarad

sredina oblikuje više nego što bi trebalo, da je smešna taština biti ubeđen u nezavisnost karaktera od društvene stvarnosti

Bili smo nadraženi nervni završeci tromog i slepog društvenog organizma čiji su pipci tapkali po trnju. I to nas je lišavalo odgovornosti i želja.