Сине, видео сам мртве.
Гробове без крстова.
Куће без прозора.
Децу без мајки.
Разроване винограде, спаљене воћњаке.
Затрпане бунаре.
Не питај чиме.
Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.
Човека са главом на раменима, али мртвог.
Топовску цев која вири с кућних врата.
Бескрајне колоне.
Једне у аутомобилима, друге на тракторима.
И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.
Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.
Видео сам цвеће како гори.
(Замисли ту слику: редови и редови расцветалих црвених тулипана горе као јулско небо!)
Псе који се боје мачака, мачке које беже од пољских мишева.
Болесне који копне на приколицама.
Мајке које немају доручак.
Бебе које никада не спавају.
Очеве који не могу.