Bjanka Picorno

„Jer svrha književnosti, kao što kaže Milan Kundera, nije da pruži odgovore već da postavi pitanja. Književnost je poziv na posmatranje, promišljanje i izazov.” Deca treba da razumeju svet oko sebe, o čijoj će sudbini jednog dana odlučivati, i zato nema teme o kojoj ne treba govoriti pred njima.

„Ali ona ga voli...“ – prigovorila je Sofija, uplašena od tolikog gneva, „a i on... Madam stalno govori da to što je njen muž toliko ljubomoran, što je želi samo za sebe, samo dokazuje da je ludo zaljubljen u nju.“
„Pa šta? I Džejms je govorio da je zaljubljen u silfidu. A da bi joj dokazao svoju ljubav, odsekao joj je krila i pustio je da umre.

Jedan rob ne može nikada sa zadovoljstvom da služi svog gospodara, čak ni kada ovaj s njim čovečno postupa. Ropstvo je, samo po sebi, duboko ponižavajuće: rob s tugom vuče svoj

lanac i meri pogledom udaljenost koja ga razdvaja od horizonta, gde zamišlja da se nalazi njegova sloboda. Ti nesrećnici imaju samo jednu opsesiju: da se vrate u svoju zemlju, i često ih nađu obešene u njihovim kolibama, zato što veruju da je taj bolji svet, koji im je obećan posle smrti, zapravo njihova Domovina iz koje su silom odvedeni i gde i dalje živi njihova porodica.

oduvek smatrala da je odsustvo slobode najgora od svih nesreća.“

„Prizor tih nesrećnih bića, čiji se ceo život sastojao u pokoravanju, probudio je u meni, za čitav život, nesavladivu odbojnost prema slamanju bilo čije volje, čak i kada je reč o posve beznačajnim stvarima.“

Domovina ne može da postoji bez slobode, niti sloboda bez vrline, niti vrlina bez građana: imaćete sve ako stvorite građane. Elem, stvoriti građane je mukotrpan posao; a da biste imali zrele građane, treba ih vaspitavati dok su mali'.“

„Hiljadu godina je suviše kratko vreme da posedujemo one koje

volimo! Suviše kratko vreme da ih ožalimo kada ih izgubimo...“

„Hiljadu godina je suviše kratko vreme da posedujemo one koje volimo! Suviše kratko vreme da ih ožalimo kada ih izgubimo.“

Pisac pripovetke je jedan stari pisac po imenu Šarl Nodije,