Radoš Kosović

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Samo unazad gledah. To svu radost uguši;

Ali onda mi uteha zapeva u duši:

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Gde vrelo života teče, tamo me put šalje.

Gde drvo života cveta, cvetaće i dalje.

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

Uzimaju led s Blofone, čisti beli led iz Norveške, i reklamiraju ga kao najekskluzivniju stvar koja se može staviti u piće, maleni ledeni breg okružen zlatnim alkoholom, ali ne za norveške kupce, ne, već za one koji će ga skupo platiti. Led će se nositi u pustinjske zemlje, u postojbine naftnih šeika, i tamo će se prodavati kao da je zlato, belo zlato, najbogatijima od bogatih.

Približavam se, moram da se penjem kako bih sasvim prišla, seku tamo gde je lednik pod najvećim nagibom. Skidam rukavicu, stavljam ruku na led, živ je pod mojim prstima, moj lednik, kao velika spokojna usnula životinja, ali ranjena životinja, koja ne može da jauče, koja kopni iz minuta u minut, iz sekunde u sekundu, već na samrti.

Prestara sam za plakanje, prestara za ove suze, ali obrazi su mi ipak vlažni.

Naš led, Magnuse, naš led.

Jesi li zaboravio, ili možda nisi ni primetio, da nam se led Blofone topio u šakama kad smo se prvi put sreli?

Imala sam sedam godina, ti osam, sećaš li se? Bio mi je rođendan, dobila sam vodu, smrznutu vodu, kao poklon.

Sav život je voda, sav moj život je bio voda, gde god da se okrenem bilo je vode, padala je s neba kao kiša ili sneg, punila je planinska jezera, počivala je u ledniku, slivala se niz strme padine u hiljadama potočića, sakupljala se u reku Breju, ravno se prostirala pred selom u fjordu, fjordu koji se pretvarao u more kad se zaplovi na sever. Ceo moj svet bio je voda. Kopno, planine, pašnjaci, bila su to samo ostrvca u onome što je pravi svet; nazivala sam svoj svet Zemljom, ali smatrala sam da treba da se zove Voda.

Kad sam se probudila krevet je bio prazan, mama i tata su već ustali, spavala sam između njih, noću bih se ušunjala u njihovu sobu i legla nasred bračnog kreveta. Pitali bi me da li sam nešto sanjala, ali nije bilo to.

„Neću da budem sama“, govorila sam, „hoću da budem s nekim.“

Znam da te volim, govorila sam.

Volim te, odgovarao je Magnus.

„Ima li u reči volim nekakve gradacije?“ – pitala sam jednom.

Ležali smo jedno uz drugo na krevetu, ali puls se polako smirivao. Mislim da smo bili kod njega, najčešće jesmo.

„U kom smislu?“ – pitao je.

„Ima li gradacije, ili je ta reč po sebi toliko snažna da je uvek maksimalna, uvek stoprocentna?“

„Samo ti najemotivniju reč u jeziku možeš da pretvoriš u teoriju“, nasmešio se dok me je milovao po ruci.

Onda nastaje tišina, viljuškar se parkira kraj zida ribarnice, ili napušta luku, a sutra će doći kapetan, upaliće motor i odneti led, moj led, naš led, odneće ga na jug, na kopno, ljudima koji nikada nisu videli lednik, koji nikada nisu osetili sneg u rukama, i tamo će se topiti u čašama, u piću, tamo će se uništiti.

Ne mogu da im uništim sve, ali mogu da uništim ovo.

Ne mogu da dižem glas zbog svega, ali mogu da dignem glas zbog ovoga.

Mogu da bacim led u more i nestanem.