Dušan Kovačević

У суштини људског постојања, потребе да волимо, да се смејемо и плачемо, да се радујемо, да славимо некога, да живимо живот од данас до сутра, у суштини се није променило ништа битно.

Осећање пролазности даје вам за право да се насмејете и кад вам није до смеха.

Волео сам да се смејем и да плачем насмејан.

Кад се сећам људи којих више нема, сећам се само оних који се свима осмехују, који су кроз живот ишли са осмехом као са орденом на реверу свечаног одела. Мрзовољне, тешке, горке и депресивне не желим да сретнем ни у сећању.

А много је теже човеку кад не сме да се смеје, него човеку који не сме да плаче.

Научио сам да ме нико не може научити да пишем, да је писање начин живота, да се такав живот подразумева; ви сте у „процесу рада“ и у служби радионице док шетате, путујете, читате, разговарате, слушате, гледате.

Кад једном напустите родни град, све улице света ће вам бити исте и увек ћете имати осећај привременог боравка и жељу да се једног дана вратите тамо где вас нема и где вас нико не чека

Писање је, рекао сам уз напомену да је то моје искуство после дугих година рада, покушај да се човек лечи и излечи од непрележаних страхова, траума, ломова, болова и питања на која никада није добио паметан одговор, панична жеља за заустављањем времена које пролази брзином путовања међу звездама – брзином светлости.

Пролазност је гора од смрти. Смрт дође и прође, а пролазност остаје да вас мучи и прати и када вас нема.

У животу сам урадио више него што сам очекивао и мање него што сам могао.