Sju Kofman

Prosto je zaprepašćujuće kako bračni parovi mogu da žive u prividnom primirju, sveta radi, da se ponašaju cifrasto i promišljeno kao likovi u lakoj komediji.

to svakidašnji problemi prosečne žene iz srednje klase, koja je vaspitana tako da očekuje raznorazna ugađanja i slavu i pakleno kuburi sa zahtevima, frustracijama i razočaranjima realnosti.

Ja sam paranoik, ludača. Ponekad sam tako nesrećna da nisam u stanju da govorim, tako tužna da moram da se zaključam u kupatilu i pustim sve slavine da bih zaglušila svoje plakanje. A ponekad mi živci tako popuste da nisam u stanju da se smirim, sva se tresem pa ili uzmem pilulu ili kradom gucnem malo votke, zavisi šta nađem.

Zaista sam prečišćena, potpuno i verovatno uspešno, jedanaest godina funkcionišem i šta mogu kad osećam da sam privremeno „u kvaru“ i da ono što se pokvarilo samo ja sama mogu da popravim.

Plačete zato što ste najzad shvatili da i vi morate da umrete. Plačete zato šta vas je činjenica da vaš otac može umreti svakog trenutka naterala da shvatite neminovnost svoje sopstvene smrti, naterala vas da najzad shvatite da niko nije besmrtan, pre svega vi sami.“

Kao neko ko aktivira dubinski eksploziv, ispustila sam to ime iz neke zaključane ćelije svog mozga, gde je i eksplodirala.

Nisam se promenio. Uvek sam bio ovo što sam sada – pohlepan, agresivan, zao, nepošten i ambiciozan do besvesti. Samo sam nekada bolje uspevao da to sakrijem.“

Hoću da kažem: ja sam bila spremna i željna da postanem onakva kakvom su me isklesali, bez bitnih rekvizita na vidiku.

„Može li se ovaj brak spasti? Uvek možemo da se prijavimo za taj kviz i da saznamo.“

Ja sam paranoik, ludača. Ponekad sam tako nesrećna da nisam u stanju da govorim, tako tužna da moram da se zaključam u kupatilu i pustim sve slavine da bih zaglušila svoje plakanje. A ponekad mi živci tako popuste da nisam u stanju da se smirim, sva se tresem pa ili uzmem pilulu ili kradom gucnem malo votke, zavisi šta nađem.