Džilijen Flin

Kafa odlično ide uz naprasnu smrt.

Osećam negde unutra bolju verziju sebe – skrivenu iza jetre ili zakačenu za komad slezine u mom zakržljalom detinjem telu – Libi koja mi govori da ustanem, uradim nešto, odrastem, nastavim sa životom. Ali zloba obično pobedi.

Videla sam da pokušava da se još više umiri.

Ima nečeg uznemirujućeg u tome kad vam se vraća sećanje na nešto toplo, a vama je sasvim hladno.

Prosto je uznemirujuća moja sposobnost da zadržavam i pohranjujem u sebe. U podrumu mog stomaka leže stotine boca prepune besa, očaja i straha, ali to nikad ne biste rekli kad me pogledate.

Bio je to užasni obrnuti preobražaj iz bajke. Za samo nekoliko godina, stara Ejmi, stalno nasmejana, opuštena devojka, bukvalno je zbacila sebe, gomilu kože i duše, na pod, a iz nje je iskoračila ova nova, nabusita, ogorčena Ejmi. Moja žena više nije bila moja žena već čvor bodljikave žice koji me čika da ga razmotam, a ja i moji debeli, otupeli, nervozni prsti nismo tome bili dorasli.

To se mi žene natpišavamo – dok se šepurimo po našim književnim klubovima i koktelima, malo šta mi žene više volimo nego da do najsitnijih detalja iznosimo sve žrtve koje naši muškarci podnose zbog nas. Tema i odgovor, gde je odgovor: „Ooo, što je to slatko.“

Moj otac je posedovao beskrajan spektar ogorčenosti, gneva, odvratnosti. Trudeći se celog života da ne postanem kao on, ostao sam nesposoban da uopšte pokazujem negativne emocije. Još nešto zbog čega sam ličio na kretena – u stomaku bi mi samo ključalo, ali sa mog lica ne biste ništa zaključili, još manje iz mojih reči.

Moja majka je deci uvek govorila: Ako nameravaš nešto da uradiš i želiš da znaš da li je to pametno, zamisli da to vidiš odštampano u novinama tako da svi vide.

Ljubav je večita nepostojanost; u nju su utkane laži, mržnja, čak i ubistvo; to je neizbežni procvat suprotnosti, prekrasna ruža s blagim mirisom krvi.

Toni Kušner, Iluzija