Dejvid Bruks

„Izlečenje znači da se odmičemo od svog bola ka samom bolu“, piše Nauen. „Kad se usredsredite na konkretne okolnosti sopstvenog bola, lako postajete ljutiti, ozlojeđeni, čak osvetoljubivi… A pravo izlečenje potiče iz spoznaje da je vaš bol deo bola svih ljudi… Kad god preusmerite pažnju sa spoljašnjih okolnosti koje su uzrokovale vaš bol i usredsredite se na bol čovečanstva čiji ste deo, lakše podnosite sopstvenu patnju.“
Spoznaju koju stičemo kroz patnju možemo da iskažemo, ali nju ne može istinski da razume neko ko nije patnju proživeo.

Život je morao malo da me izudara da bih dovoljno smekšao i mogao da reagujem s osetljivošću. Morao je malčice da me razbije da bih mogao da se otvorim. Patnja je razotkrila najdublje izvore sopstva i sveže tlo za nov razvoj.

Ako malo razmislite o tome, uviđate da postoji mogućnost da smo svi povezani ne samo s ljudima koji žive u sadašnjem vremenu, već s dušama svih ljudi koji su ikada živeli, s naraštajima ljudi, koji su tu i danas, jer je životvorni duh i dalje prisutan i uvek sveprisutan. A ako postoje duše, tad nije teško dospeti do verovanja da postoji nešto što ih je udahnulo u nas činom brižnosti i ljubavi. Pamtim to kao predivnu misao.

Rabin Hešel kaže da strahopoštovanje nije emocija; to je način razumevanja. „Strahopoštovanje je samo po sebi čin spoznaje smisla koji je veći od nas.“

Postoji ovozemaljska priča; ljudi se približavaju svojim ambicijama ili se udaljavaju od njih. Ali postoji i sveta priča; duše se približavaju svom domu, a to je bog, ili se udaljavaju od njega.
Lako je ne biti svestan te skrivene predstave, ali onda kad je vidite, teško je onu prvu, vidljivu predstavu o ovozemaljskim ambicijama doživeti kao najvišu, krajnju stvarnost. Glavna priča jeste priča o duši.

Na početku svoje karijere otišao je u Indiju na studijsko putovanje i tamo je otkrio da ljudi svakodnevnu realnost ne doživljavaju samo u njenim uobičajenim dimenzijama, već i u duhovnoj dimenziji. Druga osa, ta duhovna dimenzija, jeste vertikalna osa. Sve što činite uzdiže vas ka čistoti ili vas vuče nadole, kalja vas.

Većina nas ima u sebi tu praiskonsku religioznu svest u svakodnevnom životu koji vodi, čak i ako nismo religiozni. Osećamo žestoku moralnu odbojnost i zgroženost kad teroristi zatvoreniku odseku glavu, ne samo zato što je čovek mrtav, nego zato što je nešto sveto oskrnavljeno. Ljudsko telo nije samo komad mesa; ono je i hram u kojem je duh transcendentnog. Čak i kad čovek umre, u telu je i dalje ostatak tog duhovnog prisustva i on zaslužuje da se prema njemu postupa s dostojanstvom. Zato i postoji jevrejski obred, tahara, kad članovi sinagoge pažljivo peru telo vernika koji je umro prethodnog dana.

ali na dubljem, nečujnom nivou, odigravala se cela ona skrivena predstava: besmrtni akordi ljubavi, tela koja žive i umiru, duše u potrazi za dubokom radošću i duhovnim mirom, sve prožeto nekom tajanstvenom životnom silom, večne priče koje stvaraju životne priče i životne priče koje oživljavaju one večne.
„Začuđenost ili potpuna zadivljenost jeste glavna odlika stava religioznog čoveka prema istoriji i prirodi“, piše rabin Hešel u knjizi Bog u potrazi za čovekom. „Jedan stav je stran njegovom duhu: uzimati stvari zdravo za gotovo. Postoje iskre svetlosti u svemu i postoji kosmos u svakoj osobi.“

Bio sam dovoljno staromodan da verujem u to da seksualne odnose treba imati samo s osobom koju volite; ali seks je oblik komunikacije i jeste prikladno imati seks s osobom kojoj ste posvećeni, jer je to način produbljivanja i istraživanja vaše veze, kao i zajedničkog uživanja.

Svaki ponos je kompetitivan. U svakom ponosu postoji tračak zlonamernosti. Svaki ponos je prenaduvan i krhak, jer pokušaji ega da uspostavi sigurnost oslanjajući se na moć, novac, status, intelekt i osećaj moralne nadmoći nikad ne uspevaju.
U običnom svetu ponos se često nagrađuje, ali u onom skrivenom, čijeg sam postojanja postepeno postajao svestan, ponos je veliki mučitelj, a poniznost velika uteha.