Markus Jarl

Ljudi su kao oblaci, oni mogu da drže nešto u sebi samo ograničeno vreme, pre nego što postane preteško za nošenje. Onda sve dolazi odjednom. Kiša ili grmljavina. Ili se jednostavno potpuno slediš.

Ne možete ostaviti osobu koju volite zbog nečega što ionako ne znate da li biste mogli da dobijete sa nekim drugim, a kamoli samostalno. Barem je ona znala da dete ne predstavlja nikakvo ljudsko pravo, i da se uopšte ne podrazumeva da ćete moći da dobijete decu.

„Ako ne postojiš na Fejsbuku, onda ne postojiš istinski, tako sam čuo. A ako stvari tako stoje, onda sam veoma zadovoljan time što ne postojim istinski.“

„Da, pošto to postojanje na društvenim mrežama ima baš mnogo veze sa istinom“, odvrati mu Lina, prevrćući očima. „Tamo su samo klipovi od nekoliko sekundi, ispeglana lica i filteri. To je stvorilo generaciju opsednutu upoređivanjem, što je strašno opasno. Da i ne pominjemo šta to radi međuljudskim odnosima – otvara se potpuno novi svet kompleksa niže vrednosti. Možeš svakog da proveriš. Svoje bivše, tuđe bivše, stare prijatelje i neprijatelje, da pratiš njihove živote, upoređuješ se sa njima i samo toneš sve dublje u laži i živo blato društvenih mreža.“

Imaj strpljenja. Ljudi su kao oblaci, oni mogu da drže nešto u sebi samo ograničeno vreme, pre nego što postane preteško za nošenje.

Bilo je to otprilike kao kada biste se pojavili na sastanku udruženja gojaznih i objavili kako vitko telo ne usrećuje, a pritom nikada niste morali da se potrudite za njega. Ili da priđete beskućniku samo da biste mu rekli kako novac ne može da kupi sreću, da biste zatim nastavili svojim putem sa kesama iz skupog butika u obema rukama.

„Nikada ne treba ići protiv osećaja u stomaku. Ako ideš protiv njega, praviš preveliki kompromis sa sobom i na kraju se sudariš sa nečim…“

Zaista i ne moraju da imaju ništa zajedničko. Ionako je ljudima zajedničko samo vreme.

Meni se vino čak i nije sviđalo, ali ona me je naučila da ga volim“, rekao je, i pritom zvučao kao da mu je grlo puno kaše. „Sasvim dobro se sećam mirisa vina iz njenih usta dok je govorila. Topao, sa nagoveštajem začina. U početku sam pio samo da bih ponovo osetio baš to. Da bih osetio nju. Nedostaje mi toliko da ponekad…“, zaustavio se kada ga je glas izdao.

Na mnogo načina zavidim tebi i tvom tati, iako to u tvojim ušima verovatno zvuči čudno. To što je reagovao, znači da nešto oseća. Njegova emocionalna kutija je otvorena, a poklopac leži sa strane. Kutije mnogih roditelja se uopšte ne mogu ni otvoriti, koliko god neko pokušavao.

Ljudi su kao oblaci, oni mogu da drže nešto u sebi samo ograničeno vreme, pre nego što postane preteško za nošenje. Onda sve dolazi odjednom. Kiša ili grmljavina. Ili se jednostavno potpuno slediš.