Nikolas Sparks

Život je bio zbrka. Uvek je bio i uvek će biti, to je naprosto tako i kakva je onda svrha jadikovanja? Ili nešto preduzmeš ili ne preduzmeš, i onda živiš s odlukom koju doneseš.

Na kraju, zaista možeš da zadovoljiš jedino sebe. Kako se ostali osećaju, to je njihova stvar.

„Videla sam Kolina u svetlu koje mi se nije dopalo.“

„Pa šta? Misliš da mama nije videla tatu u svetlu koje joj se ne dopada? I obrnuto? I ja sam videla tebe u svetlu koje mi se ne dopada, ali te nisam isključila iz svog života.“

pitao se koliko ovih studenata uopšte razmišlja o životu koji će voditi. Kesi je o tome razmišljala, sećao se. Sve vreme je razmišljala o budućnosti. Imala je planove. Do sedamnaeste je već osmislila svoju budućnost, ali sećao se da je bilo nekakvog kolebanja u načinu na koji je o tome pričala i naslućivao je da ni sama ne veruje baš sasvim u sebe niti u lik koji je prikazivala čitavom svetu. Zašto bi inače donela onakve odluke?

„Zar ti ne želiš da napreduješ?“

„Nisam siguran šta to uopšte i podrazumeva“, odvratio je. „Veću kuću? Bolja kola? Egzotičnija putovanja? Moji roditelji imaju sve to, ali nemam osećaj da je ijedno od njih istinski srećno. Uvek postoji još nešto, a gde je tome kraj? Ne želim da živim tako.“

„Želim ravnotežu. Posao je važan jer moram da se izdržavam, ali važni su i prijatelji, zdravlje, odmor. Važno je da imam vremena da radim ono u čemu uživam, a ponekad i da ne radim baš ništa.“

„Zato što meni nije stalo da napredujem. Uopšte ne razmišljam mnogo o tome kako to ostali definišu.“

„A misliš da ja razmišljam?“

„Da.“

„Da li bi to malo pojasnio?“

Napravio je nekoliko koraka pre no što je odgovorio. „Mislim da ti je veoma stalo do toga kakav utisak ostavljaš na druge, ali ja mislim da je to greška. Na kraju, zaista možeš da zadovoljiš jedino sebe. Kako se ostali osećaju, to je njihova stvar.“

„Mislim da ti je veoma stalo do toga kakav utisak ostavljaš na druge, ali ja mislim da je to greška. Na kraju, zaista možeš da zadovoljiš jedino sebe. Kako se ostali osećaju, to je njihova stvar.“

Jadna uteha, naravno, ali tužan se tužnom raduje.

Ima trenutaka kad zažalim što ne mogu obrnuti sat unatrag i ukloniti svu tugu, ali čini mi se – kad bih to uradio, i radost bi nestala. Zato dočekujem uspomene onako kako dolaze, sve ih prihvatam, dopuštam im da me povedu kad god je moguće. A to se dešava češće nego što priznajem.