Milomir Marić (rođen 1956. godine) opisivao je tuđe pustolovine, avanture, iskušenja i sudbinske drame pošto svojih još nema. Njegovi „stari“ su jednostavno ispunili raspoloživu kvotu. Sa trideset godina, kad su oni „drmali“ svetom između Moskve, Beča, Berlina, Pariza i Njujorka, komandovali divizijama i bataljonima ili uskakali u ministarske fotelje nove revolucionarne vlasti, on je mlad, „zelen“, sumnjiv i neiskusan. I upravo zbog toga, malo zbunjen i lišen velikih prevratničkih perspektiva. Nezadovoljan i razočaran, poput većine svojih junaka, s tom razlikom što je on „svega gladan“ na početku, a oni „svega siti“ na kraju svog životnog puta. I njemu i njima je savršeno jasno da se istorija, ipak, ne može ponoviti. On za sobom ima normalno detinjstvo, mladost i redovno školovanje.
Milomir Marić je gotovo jednu deceniju proveo prikupljajući sklonjenu i neobjavljenu istorijsku građu iz domaćih i inostranih arhiva. Iako ponekad u priči deluje ironično i zlonamerno, autor otvoreno zavidi svojim junacima i neizmerno im se divi.
Milomir Marić je decenijama istraživao zabranjene stranice naše istorije, rušio dogovorene zablude i opsesije i otvarao opasne tabu teme, svestan da nam je prošlost, posle svega, možda neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. Dok su nas dobronamerno upozoravali da će nam višak istorije izazvati samo kuršlus u glavi, izbegavanje suočavanja sa stvarnošću istine vodila nas je u nove tragedije i nepopravljive greške, a istorijska distanca opominjala nas je da ništa nije bilo onako kako nam se činilo, kada smo oduševljeno donosili sudbonosne i često pogubne odluke. Zato je Milomir Marić pokušavao da na vreme prepozna šta se zapravo događa i šta se krije iza političkih kulisa i obmana, kao glavni urednik najprestižnijih novina ( Duga, Intervju, Profil ) i televizija ( BK Telecom i mnogih drugih ) međutim, istovremeno je sladostrasno prebirao po namerno zaturenim i sklonjenim dokumentima domaćim i inostranim arhivama i beležio sećanja koja su junaci naše epohe najradije poželeli da ponesu u grob, da bih ih kao opomenu za budućnost štampao u knjizi Deca komunizma.