Zoran Penevski

Učiti i spoznavati. To je jedino što je shvatila da ima smisla, jer sve ovo oko nas je obična prolazna mešavina. Sve je mlako oticanje. Ksenija je bila ubeđena da postoji nešto jače i čvršće, nešto trajnije i uzvišenije što stoji iza ovog sveta, nakon ovog bednog života.

Muzika je apstraktna slika koja nastaje zvucima koji zamenjuju boje, ali njena oštra i dosledna građa proizvodi drugačiju mekoću i energičnost različitu od izliva besa nemoćnih ljudi. Dok sledi akorde i prstima prelazi po belim pločicama u sporom galopu, čini joj se da je potrebno samo neprekidno svirati – i sa mnogo instrumenata, i sama i sa orkestrom – da bi ovaj svet postao srećno utočište za sve ljude. Da su misli poput muzike, niko više ne bi znao šta je to zlo.

Mislilac odriče večni život duše, slobodne od tela, u nekom spiritualnom životu. Iako vidi svu negativnost ovoga sveta, on ga hoće jer oseća svu privlačnost zadovoljstva u njemu.

Ponekad se pitam kako pored ovolikih knjiga i ispisanih stranica mudrosti, kako pored tolike kulture, muzike i književnosti, slikarstva i pozorišta, filma i opere još uvek vodimo istu bitku da suzbijemo zlo u ljudima. Zar nisu ništa naučili od prethodnika?

Svoje prethodnike biramo po sopstvenim sklonostima, gospođice Atanasijević. Zli ljudi traže ideje koje mogu da upotrebe, a dobri ljudi čitaju Gogolja.

Čudnovata je ta simbioza autora i dela: pisac pristaje na to da bude poništen jer se predaje celim svojim bićem tekstu koji stvara, ali tekst ne može da nastane ukoliko prethodno nije pristao na to da bude samo ogledalo tuđe duše. I autor i tekst se odriču svoje suštine jer postoje samo kao dvojina. Kao da su jedno drugom senka.

„Iskreni ljudi su nesposobni za život. Pravo ime osobine iskrenosti jeste nedoraslost za shvatanje one osnovne istine da smo nemoćni da izađemo iz svoga ja, i da se svaki odnos između dva ljudska bića osniva na iluziji.“

iako bi neko mogao da tvrdi kako su drugi granica naše slobode zato što ne želimo da im naudimo i zato što je poštovanje njihove volje podjednako bitno kao što i drugi treba da prihvataju naše želje, mnogo je važnije u drugima videti zapravo vrata u slobodu. Umesto što u bićima oko nas vidimo zidove koji nas sputavaju, zajednicu koja nas tišti i povremeno slama, treba u njima videti i mogućnost da se pružimo do svojih granica tako što ćemo kroz njih, kao kroz medijume, zato što smo voljeni i priznati, moći da se pružimo do svojih krajnjih granica. Prijatelji su tu da ostvarimo svoju slobodu

Vrhunsko znanje zahteva odricanje i kao sredstvo kojim se dostiže i kao način njegovog daljeg održavanja. Najpre treba uložiti ogroman napor i svoje unutarnje uzlete čuvati od prostog sveta koji će odmah poželeti da vas unizi, pa je nužno radi opstanka enormnu količinu energije usmeriti na ispoljavanje osrednjosti.

Ljudi su navikli da slepo prolaze kraj sebe i da im pre ulaze u svest sve prolazne pojave nego sami oni. Sasvim su odstranjeni od sebe i duboko su zašli u vrzino kolo što ga obrće zahuktali tok spoljnih stvari.

– Neka, neka se samo živi u miru.