Nadija Hašimi

„Dobro je“, rekla je Roksana vraćajući listić u tašnicu. „I još nešto, Selime.“

Sve, pomislio je. Samo sedi ovde sa mnom i pričaj i dalje.

Selimu je bilo dovoljno da je sluša, da posmatra kako joj se miču usne, da je gleda kako sklanja šiške u stranu, kako joj trepavice trepere.

Voli svoju zemlju, ali kaže kako je Avganistan kao žena koja je isuviše lepa na sopstvenu štetu. Nikad neće biti bezbedan, čak ni od svojih ljudi.

Uzimao je zarđale, istrošene reči – one koje ljudi jedni drugima govore a da baš ništa ne osete – i obrtao ih na svom dlanu. Oduvao bi sa njih prašinu i nagnao ih da zasijaju tako dirljivim značenjem da bi se svako postideo što je to značenje prevideo.