Nadija Hašimi

Uzimao je zarđale, istrošene reči – one koje ljudi jedni drugima govore a da baš ništa ne osete – i obrtao ih na svom dlanu. Oduvao bi sa njih prašinu i nagnao ih da zasijaju tako dirljivim značenjem da bi se svako postideo što je to značenje prevideo.

On veruje da su ljudi uništili religiju i da je religija uništila ljude. Kaže kako veruje u Boga, ali ne veruje u ljude.“

Ponekad se oluja u čovekovom duhu prejako razbesni.