Nadija Hašimi

„Dobro je“, rekla je Roksana vraćajući listić u tašnicu. „I još nešto, Selime.“

Sve, pomislio je. Samo sedi ovde sa mnom i pričaj i dalje.

Selimu je bilo dovoljno da je sluša, da posmatra kako joj se miču usne, da je gleda kako sklanja šiške u stranu, kako joj trepavice trepere.

Voli svoju zemlju, ali kaže kako je Avganistan kao žena koja je isuviše lepa na sopstvenu štetu. Nikad neće biti bezbedan, čak ni od svojih ljudi.

Uzimao je zarđale, istrošene reči – one koje ljudi jedni drugima govore a da baš ništa ne osete – i obrtao ih na svom dlanu. Oduvao bi sa njih prašinu i nagnao ih da zasijaju tako dirljivim značenjem da bi se svako postideo što je to značenje prevideo.

On veruje da su ljudi uništili religiju i da je religija uništila ljude. Kaže kako veruje u Boga, ali ne veruje u ljude.“

Ponekad se oluja u čovekovom duhu prejako razbesni.

Kokogul je bila previše prsata da bi izgledala nežno i previše mršava da bi izgledala zapovednički. Ona je bila naslikana paletom prosečnih boja.

Aziz me je posmatrao dok su ga odvozili, prsti su mu se grčili, dirali strune u mom srcu.

Potreban je čitav životni vek da upoznaš svoje roditelje. Za decu su roditelji nešto najveće na svetu. Oni su snažne ruke koje nose mališane, topla krila za snene glavice, izvori jela i mudrosti. Čini se da se roditelji rađaju onog dana kad i njihova deca i da nisu postojali ni časka pre toga.

Dok deca mic po mic ulaze u pubertet, roditelj se menja. On je autoritet, izvor odgovora, glas koji prekoreva. Od dana do dana, na njega će se dete ljutiti, oponašaće ga, dovodiće ga u sumnju ili će mu prkositi.

Tek kao odrasla osoba ono će moći da zamisli svog roditelja kao celovitu ličnost, kao muža, brata ili sina. Tek tad je dete u stanju da uvidi kako se njegov roditelj uklapa u taj svet izvan četiri zida.

„Koliko god da je planina visoka, sine moj“, rekao je starac, „postoji put do druge strane.“

Nadahnuće za ovu priču bile su mase ljudi koji širom sveta tragaju za mestom koje bi nazvali domom. Ona je plod mašte i namena joj je samo da u sitnim razmerama prikaže dilemu raseljenih. Postoje mnogi koji dokumentuju istinita ljudska iskustva, i njima sam zahvalna na presudno važnom poslu koji obavljaju. Šta priželjkujem? Pošto je trećina mene sanjar, a dve trećine su realista, priželjkujem jedan svet koji neće rađati izbeglice, ali dotad ću se zadovoljiti humanošću u svakome od nas, humanošću koja omogućuje da ove važne priče budu podeljene s drugima i da se čuju.