Đorđe Bajić

Neki računi stignu na naplatu sa baš pozamašnom kamatom.

Ružno je i tužno kada se neko bez potrebe zapusti.“

Šta je ono beše Čehov, valjda, jednom davno napisao? Puška koja se pojavi u prvom činu pozorišne drame, u trećem će činu sigurno da opali.

Ljudska radoznalost je nezajažljiva zverka.

Vidu nisu smetale laži, smetala mu je istina...

tvrdoglavo sigurna u svoje pogrešne izbore.

Njega je privukao varljivi sjaj srpske estrade, taj lažni dijamant koji je svetlucao u blatu.

Ono što još uvek nije shvatila bilo je da od sebe same ne može pobeći ma koliko brzo trčala.

svi ti mišići mu nisu bili ni od kakve pomoći kada nema kičmu

Kad je tog jutra gurnuo teška vrata i ušao u Policijsku upravu na Bulevaru despota Stefana 107, u narodu poznatiju kao stanica „29. novembar“, inspektor Dane Banić je pomislio: možda je danas taj dan kada će se Nikola vratiti na posao. Vrata lifta su se otvorila i Dane je zakoračio u siv hodnik te odlučnim korakom skrenuo ka kancelariji koju je delio sa Nikolom. Unutra nije bilo nikoga.

„Proveravaš da li je tu Liman naš nasušni“, začuo je cvrkutavi ženski glas iza sebe.

Okrenuo se i ugledao Anđu Božić, načelnikovu sekretaricu i jedno od najsposobnijih stvorenja koja je imao čast da upozna. Najsposobnijih i najekscentričnijih. Čim bi stigao decembar, a ponekad i ranije, još tokom poznog novembra, Anđa bi na posao počela da dolazi u svojim prazničnim džemperima. Danas je obukla crveno poliestersko čudo sa iskeženom njuškom irvasa. Danetu to nije smetalo. Naprotiv, zabavljalo ga je i umanjivalo sivilo zgrade u kojoj su radili. Kao i uvek, obradovao se kada ju je video tako šarenu i poletnu. Usne su mu se razvukle u osmeh, premda su oči i dalje ostale setne.

Anđa je to primetila, pa ga je drugarski ćušnula u rame, odmah shvativši o čemu se radi. „Hajde, hajde... Glavu gore! Nije nam, ne daj bože, Liman umro. Vratiće se. Možda i brže nego što misliš“, zaverenički je namignula. „Znaš, nešto se dogodilo, malopre smo saznali... Novinari još nisu zajahali, mada samo što nisu. Svaki čas ima da eksplodira.“

Danetove oči živnuše. „Nešto s političkom pozadinom?“

„A šta u ovoj zemlji nema političku pozadinu? Samo, najbolje da ti šef sve ispriča. Naložio mi je da ti kažem da odmah odeš do njega... Želi da Liman i ti preuzmete slučaj. Treba zbrku saseći u korenu. A ko bi za to bio bolji od vas dvojice?“

Načelnik je zadimio čitavu kancelariju. Zabrana pušenja u državnim institucijama teško mu je padala i često ju je kršio. Ipak, obično se trudio da bude diskretan. Uglavnom bi ispuštao kolutove dima sedeći pored otvorenog prozora, trudeći se da privuče što manje pažnje i uvek gaseći cigaretu kada neko uđe. Ne i danas. „Da li si se skoro čuo sa Limanom?“, pitao je bez uv